Воде

ХИДРОТЕХНИЧКО НАСЛЕЂЕ ВОЈВОДИНЕ И ЊЕГОВИ ПОТЕНЦИЈАЛИ
Мање познато лице равнице
Били су то ритови у недоглед и доносили многе невоље. Бескрајна локва која је понекад претила да ће прогутати све. Од XVIII века трају напори да се вишкови воде каналишу, а мочвара исуши и преобрази у житницу. Градња Великог бачког канала, дугачког 110 километара, започета је још 1793. Лани се навршило шездесет година од почетка градње хидросистема Дунав–Тиса–Дунав. Данас је то мрежа природних и вештачких токова дугачких скоро хиљаду километара, од чега је око 600 пловно. На њој је изграђено 86 мостова, много преводница, устава, црпних станица... Право благо које чека да га боље искористимо

Текст и фото: Миодраг Грубачки

Данас житница, непрегледно море ораница, Војводина je у не тако давној прошлости сасвим другачије изгледала. Почетком XVIII века, када су њене просторе напуштали последњи турски освајачи, Дунав, Тиса, Бегеј, Тамиш, Брзава и остали равничарски водотоци изливали су се у бескрајне баре и мочваре, доносећи малобројном становништву само невоље. Харале су епидемије, плављене су ретке и неквалитетне саобраћајнице, о развоју земљорадње није могло бити ни говора.
Великим насељавањем народа на тада аустроугарску територију, када су северно од Саве и Дунава пристизали Срби под Чарнојевићем, Немци, Словаци, Русини, Румуни, јављају се и прве идеје и планови о исушивању мочвара и њиховом претварању у обрадиве површине. Коначно, 1793. године, под управом хидротехничког инжењера Јожефа Киша (Будимпешта, 1748 – Сомбор, 1813), почињу радови на изградњи Великог бачког канала, од Бездана на Дунаву, до Бечеја на Тиси. Укупне дужине 110 километара, канал који зову и Кишов данас је централни део моћног хидросистема Дунав–Тиса–Дунав.
На темељу остварења Јожефа Киша, идејног творца, пројектанта и првог градитеља канала, реализовани су касније и други сегменти овог хидросистема, највећег хидротехничког подухвата у средњем Подунављу, на терену изузетно сложених хидрогеографских особина. Велики бачки канал прокопаван је ручно, уз ангажовање и до две хиљаде радника, а пуштен је у употребу 1802. године. Његов градитељ, по сопственој жељи, сахрањен је на свом имању у Врбасу, на узвишењу с погледом управо на канал, Кишово животно дело.
Спомен-обележје му је подигнуто у непосредној близини врбаског Шлајза, једног од значајнијих хидротехничких објеката на траси канала. Шлајз у Врбасу датира из времена градње Великог канала, с карактеристичним храстовим капијама и оковима кованим у Аустрији, а преводница је зидана од цигле. Током изградње хидросистема Дунав–Тиса–Дунав, 1967. године, реконструисана је и адаптирана у складу са тадашњим техничким захтевима. Данас је овај простор уређено градско излетиште и место за одмор, рекреацију, спорт и риболов.
Преводнице, уставе, црпне станице са опремом у њима, део су богатог хидротехничког наслеђа Војводине и непосредно сведочанство трансформације мочвара и поплављених подручја у оранице и житна поља.

УСТАВЕ КОЈЕ ПОВЕЗУЈУ

Захваљујући Великом бачком, али и другим каналима у овом хидросистему, многа места широм Војводине добила су своје „реке”. Међу њима и један Сомбор, па Врбас, Кула, Црвенка, Србобран, многа мања места. Временом су се људи навикли на живот уз канале, користећи све њихове могућности и предности. Велики бачки канал на свом завршетку улази у Тису код Бечеја, где је природа била нарочито издашна и богата биљним и животињским светом. И овде је изграђен објекат који је постао вредан део хидротехничког наслеђа, још једна устава занимљива и визуелно и функционално. Сматра се да је пројектована у чувеном атељеу Гистава Ајфела, који је тих година учествовао у градњи различитих челичних конструкција широм Аустро-Угарске монархије. Прва је преводница у Европи која је као погон имала сопствено произведену једносмерну струју, којом се напајала из турбине изграђене на десној обали Тисе, непосредно поред канала. Имала је довољно снаге да покреће шлајз приликом отварања и затварања и једну велику пилану. Када је устава завршена, 1896. године, била је за оно време „чудо технике”. Прича се да су на отварању били готово сви познати европски инжењери за хидроградњу, а помиње се и присуство два инжењера из Јапана.
Ван употребе од 1975. године, проглашена је за споменик културе. Остала је да служи још само као испусна устава при ниским водостајима Тисе. Бечејски шлајз, место које тамошњи становници радо посећују, примамљива је и уметницима, посебно из области филма.
Устава код Клека, насеља надомак Зрењанина, грађена је непосредно пред Први светски рат, у време радова на каналисању вода у Банату, у овом случају реке Бегеј, од њеног ушћа у Тису до Темишвара у Румунији. Са улогом да одржава водостај у реци при малим и средњим протицајима, и ова устава представља занимљиво инжењерско и градитељско дело. Уз њу је изграђена и преводница са једном бродском комором. Устава је дограђена 1969. године, у оквиру обимних инвестиција на каналима и објектима хидросистема Дунав–Тиса–Дунав, и омогућава пролаз бродовима до 500 тона носивости. Идентична клечанској, у истом периоду саграђена је и устава у Српском Итебеју, близу српско-румунске границе, двадесетак километара узводно.

МОГУЋНОСТИ И ОЧЕКИВАЊА

Хидротехнички објекти на каналима грађени су да би регулисали различите дотоке воде из великих река, по потреби прихватали вишкове воде приликом поплава или, помоћу пумпи, наводњавали околно земљиште у сушним периодима. Када је 1947. године зачета идеја о изградњи каналске мреже Дунав–Тиса–Дунав, пет постојећих преводница Бачког канала прикључено је хидросистему, дуж којег је изграђено још десет нових. Хидросистем Дунав–Тиса–Дунав, са природним и делимично реконструисаним водотоцима, дуг је готово хиљаду километара, од чега је око 600 километара пловно. Својом мрежом повезује чак осамдесет војвођанских насеља. Пошто су прокопавањем канала пресечене многе саобраћајнице, саграђено је 86 бетонских мостова – друмских, железничких и пешачких.
Протекла година, 2017, била је, тако, година троструког јубилеја – 70 година од идеје о градњи, 60 година од почетка градње (1957) и 40 од завршетка, када је (1977) пуштен у рад највећи објекат у хидросистему, брана на Тиси код Новог Бечеја. Од те бране, на Велики бачки канал надовезује се мрежа водотока кроз Банат, све до поновног сусретања са Дунавом код Банатске Паланке. Овде та силна река, пред улазом у Ђердапску клисуру, подно средњевековне тврђаве Рам на десној обали, још једном доказује своју снагу, ширином асоцирајући на језеро велике површине.
Јединствен пример ревитализације хидротехничког наслеђа и његовог прилагођавања елитном туризму остварио је Миодраг Зарић у Ченти, селу лоцираном на половини пута између Београда и Зрењанина. Познати привредник и оснивач Специјалне болнице за хипербаричну медицину, на свом салашу између рукавца Тамиша и Дунава, не само да је у потпуности обновио стару црпну станицу из 1909. године помоћу које се одводила сувишна вода из дунавског и потиског рита, већ је комплекс допунио изградњом 12 апартмана у банатском етно-стилу, рестораном, мини зоо-вртом, спортским и теренима за рекреацију. Тако је напуштена и заборављена црпна станица са моћним парним машинама, након шест година враћања некадашњег сјаја, постала саставни део уникатног угоститељског објекта, а уз њу се нашао и један бели „стенвеј” клавир, који је 1934. године био у власништву чувеног српског сликара Паје Јовановића...
Војвођани су, захваљујући каналској мрежи и бројним хидротехничким објектима на њој, стекли велико богатство, чини се умногоме недовољно искоришћено. Развој пољопривреде, наводњавање и одводњавање, транспорт роба, рекреативна пловидба, туризам, риболов, уређење приобаља, све то може се у значајно већој мери развијати него што је сада случај. Србија отвара свету многа врата, а можда је најлакше и најбрже отворити водене капије, ревитализовати уставе и преводнице на рекама и каналима, па озбиљније дочекати мања и већа пловила из суседних и осталих европских земаља. И понудити им на одмор и уживање тај неоткривени део равнице...

***

Шлајз
Бродске преводнице на каналима, чији се немачки назив шлајс или шлајз усталио до данас, биле су места на којима се локално становништво радо окупљало. То су уређени приобални простори, привлачни за излете, а понегде и са могућношћу за купање. Посебно су омиљени међу риболовцима, јер се рибља јата задржавају пре уставa и има их у знатно већем броју него на другим деловима водотока.

***

Хидрочвор у Клеку
И он познат као Шлајз, хидрочвор у Клеку уређено је локално излетиште, с усидреним малим пловилима, лепим скровитим местима за риболов, место где најмлађи и усред равнице, ето, могу да виде и чују водопад. Само пар стотина метара низводно, канал Бегеја спаја се са изворним речним током, а нешто даље – Клечани то место зову Триангл – одваја се од реке траса Канала Дунав–Тиса–Дунав ка селу Ботош, где се спаја с другим значајним банатским водотоком, Тамишом.